Fiat zamka

„Beskonačno naduvani fiat novac je najveći magični trik i najmračnija zla sila u istoriji.”

Fiat novac deluje sigurno. Deluje stabilno i poznato. Odrastamo zarađujući ga, štedeći ga i plaćajući porez njime. On je obračunska jedinica za naše plate, supstanca koju nam banke čuvaju, sredstvo razmene koje koristimo za kupovinu svega, od namirnica do nekretnina. Toliko je duboko utkan u tkivo svakodnevnog života da većina ljudi nikada ne zastane da preispita njegovu prirodu, poreklo ili neizbežnu putanju. Ali ispod te površine normalnosti, fiat novac je tempirana bomba. On podstiče kratkoročno razmišljanje, obogaćuje već moćne i tiho pljačka prosečnu osobu od njene budućnosti. To je razlog zašto sve deluje skuplje, zašto srednja klasa nestaje i zašto moramo svake godine jače da trčimo samo da bismo ostali na mestu. Dobrodošao u fiat zamku: zatvor toliko udoban da većina zatvorenika ne shvata da su zatočeni.

Inflacija se javnosti često predstavlja kao mali, prihvatljiv trošak ekonomskog rasta. Stabilnih 2% godišnje koji „stimulišu” ekonomiju. U stvarnosti, inflacija je prikriveni porez na svakoga ko drži gotovinu ili zarađuje fiksne plate. To je oporezivanje bez predstavljanja, nametnuto bez debate, iznuđeno bez pristanka i raspodeljeno sa divljom nejednakošću. Da bi razumeo kako inflacija funkcioniše na svom najosnovnijem nivou, razmisli o misaonom eksperimentu. Zamisli malu ekonomiju sa samo dve stvari: deset jabuka i deset dolara. Sa ravnotežom ponude i potražnje, prirodna cena jedne jabuke je jedan dolar. Sada zamisli da vlast zadužena za novčanu masu odluči da je udvostruči, štampajući još deset dolara, čime ukupan iznos dostiže dvadeset. Broj jabuka se nije promenio. Kvalitet jabuka se nije poboljšao. Ništa stvarno nije dodato ekonomiji. Ali sada dvadeset dolara juri istih deset jabuka. Tržište se rebalansira: jedna jabuka sada košta dva dolara. Jabuke nisu postale vrednije. Novac je postao manje vredan. Kupovna moć svakog dolara je prepolovljena. Ovo je inflacija u svom najčistijem obliku: više novca juri istu količinu dobara, što rezultira višim cenama. Ključni uvid je da bogatstvo nije stvoreno. Ono je samo preraspodeljeno, od onih koji su držali originalne dolare do onih koji su prvi dobili novootštampane.

Evo šta se ne uči u školama. Inflacija ne utiče na sve podjednako. Kada se stvori novi novac, on ulazi u ekonomiju kroz specifične kanale: kroz banke, korporacije, vladine ugovore i tržišta imovine. Ljudi najbliži izvoru prvi imaju koristi jer mogu da rasporede novi novac pre nego što se cene prilagode. Oni kupuju imovinu, investiraju na tržištima i ostvaruju dobit dok je kupovna moć svakog dolara i dalje relativno netaknuta. U međuvremenu, obični ljudi, oni koji žive od plata ili fiksnih prihoda, osećaju inflaciju kasnije, nakon što su cene već porasle. Dok novi novac stigne do prosečne radničke plate, tržište se već repozicioniralo. Troškovi stanovanja, hrane, zdravstvene zaštite i obrazovanja su već porasli. Radnička plata nije. Ovaj fenomen, koji je identifikovao ekonomista Ričard Kantijon iz osamnaestog veka, objašnjava zašto se bogatstvo koncentriše u rukama onih koji su najbliži centralnim bankama i monetarnoj politici. To nije teorija zavere. To je strukturna karakteristika načina na koji fiat novac funkcioniše. Sistem je dizajniran, bilo namerno ili kao posledica njegove arhitekture, da prenosi bogatstvo od onih koji zarađuju plate ka vlasnicima imovine, od periferije ka centru, od mnogih ka nekolicini.

Fiat sistemi su inherentno zasnovani na dugu. U fiat ekonomiji, novac je dug. Kada vlade troše više nego što zarade, one se zadužuju. Kada potrošači žele više nego što mogu da priušte, oni se zadužuju. Kada preduzeća žele da se prošire, ona se zadužuju. Ceo sistem zavisi od kontinuiranog širenja kredita. Centralne banke održavaju ovu mašinu u radu držeći kamatne stope veštački niskim, čineći zaduživanje jeftinim, a štednju neisplativom. Kada dug postane prevelik, one štampaju više novca da bi ga pokrile. Ovo je proizvelo najveći balon duga u ljudskoj istoriji. U vreme pisanja ovog teksta, globalni dug premašuje 300 biliona dolara, što je više od tri puta veći godišnji ekonomski učinak cele planete. Matematika je neizbežna. Ako kamatne stope porastu, dug postaje neisplativ. Ako se štampanje novca nastavi, valuta postaje bezvredna. Oba puta vode ka istoj destinaciji: obračunu. Sistem nije samo krhak, on je zarobljen u spiralnom dugu koji je sam stvorio, gde svaka intervencija stvara uslove koji zahtevaju sledeću, veću intervenciju. Svaki krug štampanja dodatno razređuje valutu, što zahteva više štampanja za servisiranje istih dugova, što valutu još više razređuje. Nema ravnoteže. Postoji samo ubrzanje ka neizbežnom.

Arhitektura ove zamke nije bila istorijska slučajnost. Dizajnirala ju je tajno, mala grupa moćnih ljudi koji su tačno razumeli šta stvaraju. U novembru 1910. godine, šest najuticajnijih ličnosti američkih finansija ukrcalo se na privatni voz u Hobokenu, Nju Džerzi, putujući ka Džekil Ajlendu kod obale Džordžije. Putovali su pod lažnim imenima, skrivajući svoj identitet čak i od konduktera voza. Grupu su činili senator Nelson Oldrič, predsednik Nacionalne monetarne komisije; Abraham Pijat Endru, pomoćnik sekretara Trezora; Pol Varburg, bankar rođen u Nemačkoj koji je bio najglasniji zagovornik reforme centralnog bankarstva; Frenk Vanderlip, predsednik Nacionalne Siti Banke Njujorka; Henri Dejvidson, stariji partner u J.P. Morganu; i Čarls Norton, predsednik Prve Nacionalne Banke.

Zajedno, ovi ljudi su predstavljali ili kontrolisali zapanjujuću koncentraciju nacionalnog kapitala. Tokom otprilike deset dana tajnih sastanaka, izradili su nacrt za ono što će postati Sistem federalnih rezervi. Predlog, poznat kao Oldričov plan, postavio je okvir za centralizovanu bankarsku vlast koja bi mogla da izdaje elastičnu valutu, služi kao zajmodavac poslednje instance i upravlja novčanom masom sa fleksibilnošću koju zlatni standard nije dozvoljavao. Zakon o Federalnim rezervama potpisan je 23. decembra 1913. godine, strateški tempiran kada je većina kongresnih predstavnika već bila na odmoru. Njime je uspostavljena centralna banka sastavljena od dvanaest regionalnih rezervnih banaka koordinisanih preko centralnog Odbora u Vašingtonu, D.C., hibridna tvorevina, delom javna, delom privatna, sa svakodnevnim operacijama pod snažnim uticajem upravo onih privatnih banaka koje je navodno trebalo da reguliše. Stvaranje Federalnih rezervi označilo je novu eru u globalnim finansijama. Ono je stavilo moć stvaranja novca, najznačajniju moć u svakom društvu, u ruke institucije koja deluje uglavnom izvan demokratske odgovornosti. Svaka veća nacija je na kraju usvojila isti model: Banka Engleske, Evropska centralna banka, Banka Japana, Rezervna banka Indije, Centralna banka Brazila. Imena se razlikuju, ali je arhitektura identična. Iz ovih institucija izvire moderna fiat zamka, i njihove štamparije finansiraju ratove, spasavanja i transfere bogatstva koji definišu naše doba.