Civilizacijski problem

„Civilizacija je, u svojoj suštini, motor koordinacije.”

Najveća dostignuća čovečanstva nisu individualna. Ona su kooperativna. Nijedno ljudsko biće ne zna kako da napravi olovku, a kamoli pametni telefon. Razmisli na trenutak o skromnoj olovci: drvo dolazi iz Oregona, grafit sa Šri Lanke, guma iz Malezije, boja iz Kanzasa. Hiljade stranaca koji se nikada neće sresti, koji govore različite jezike i obožavaju različite bogove, koji imaju radikalno različite poglede na politiku i kulturu i smisao života, besprekorno sarađuju da bi proizveli jednostavan alat koji košta manje od dolara. Ovo je čudo civilizacije. Ne piramide, ne sletanje na Mesec, ne internet, iako su sve to veličanstvena dostignuća. Pravo čudo je sama koordinacija. To je nevidljiva mreža poverenja i razmene koja omogućava osam milijardi ljudi, rasutih po svim kontinentima, da rade zajedno u zamršenom baletu proizvodnje i potrošnje koji nijedan centralni planer nikada ne bi mogao da orkestrira. Civilizacija je, u svojoj suštini, motor koordinacije. To je operativni sistem koji omogućava milionima stranaca da veruju jedni drugima dovoljno da sarađuju. I kao svaki operativni sistem, zahteva pouzdan signal, zajednički jezik vrednosti oko kojeg se svi mogu složiti. Taj signal je novac.

Ako živiš u plemenu od 150 ljudi, novac ti nije potreban. Imaš pamćenje. Znaš da si Alisi dao malo mesa prošle nedelje, i znaš da je Alisa pouzdana, uzvratiće ti uslugu kada ti zatreba. Znaš da je Bob lenj i da mu ne treba pozajmljivati alat. Knjiga ko kome šta duguje raspoređena je po umovima plemena, održavana reputacijom, tračevima i uvek prisutnom odgovornošću življenja u maloj zajednici gde svako svakoga posmatra. Ovo je Danbarov broj na delu. Antropolog Robin Danbar je primetio da ljudska bića mogu održavati stabilne društvene odnose sa otprilike 150 pojedinaca.

Iznad tog praga, naš kognitivni hardver počinje da otkazuje. Ne možeš da pratiš ko je pouzdan, a ko nije. Ne možeš da se setiš svake učinjene usluge i svakog duga. Mentalna knjiga se preopterećuje. Ali civilizacija se širi daleko izvan 150 ljudi. Širi se na 150 miliona, na 8 milijardi. Na ovoj skali, pamćenje je potpuno nedovoljno. Ne možeš da se setiš da li je stranac koji ti prodaje hleb na pijaci pošten. Ne možeš da proceniš da li će kompanija na drugom kraju planete ispoštovati svoj ugovor. Potrebna nam je spoljna knjiga, zajednički zapis vrednosti oko kojeg se svi slažu, koji opstaje izvan individualnog pamćenja i koji se ne može lako falsifikovati. Ovo nas dovodi do centralne ranjivosti cele zabeležene istorije: Ko kontroliše knjigu?

Pet hiljada godina, odgovor na to pitanje je bio: Vladar. Bilo da su to bili sveštenici hrama drevnog Sumera koji su pratili depozite žita na glinenim pločicama, carevi Rima koji su kovali novčiće sa svojim likom, ili centralne banke modernog doba koje stvaraju cifre na elektronskim tabelama, knjiga je uvek bila centralizovana. A pošto je centralizovana, podložna je korupciji. Postoji mana u ljudskoj prirodi koja se pojavljuje u svakoj strukturi moći kroz istoriju, bez ijednog izuzetka. Ona je sledeća: ako grupa ljudi otkrije da može da stvori besplatnu vrednost za sebe menjanjem knjige, na kraju će to i učiniti. Iskušenje je jednostavno preveliko. Nije važno koliko su plemenite početne namere, koliko mudri vladari izgledaju, ili koliko je zaštitnih mera postavljeno. Vrata postoje, i biće otvorena. Uvek počinje polako. Kralj treba da finansira rat, ali podizanje poreza je politički opasno. Zato poziva zlatnike, topi ih, meša malo bakra, i ponovo ih izdaje po istoj nominalnoj vrednosti. On je „stvorio” novac. Populacija to u početku ne primećuje. Novčići i dalje izgledaju kao novčići. Ali signal, merna jedinica kojom se kalibriše sva ekonomska aktivnost, je izobličen.

Razmisli o Rimskom carstvu, najmoćnijoj civilizaciji koju je drevni svet ikada poznavao. Denar je bio srebrni standard sveta. U vreme Avgusta, oko Hristovog rođenja, denar je bio 95% čisto srebro. Bio je pouzdana merna jedinica. Trgovci su mu verovali. Vojnici su ga štedeli. Porodice su mogle da planiraju oko njega. Ekonomija je cvetala jer je temelj bio zdrav. Ali tokom tri veka, car za carem se suočavao sa krizama, kugama, varvarskim invazijama, naduvanim birokratijama i nezasitnom glađu rastuće vojske. Da bi sve to platili, obezvređivali su novčić. Malo bakra ovde, malo olova tamo. Do 270. godine nove ere, denar je sadržao samo 0,5% srebra. Bio je, u suštini, bakarni novčić umočen u tanak srebrni sloj, laž koja se pretvarala da je novac. Posledice su bile katastrofalne i predvidive. Vojska je zahtevala veće plate da bi nadoknadila bezvredne novčiće kojima su bili plaćani. Trgovci su gomilali pravu robu umesto da prihvataju obezvređenu valutu. Trgovački putevi su propali kako je poverenje isparilo. Carstvo nije jednostavno bankrotiralo, strukturno je propalo jer je izgubilo sposobnost koordinacije. Kada se merna jedinica pokvari, civilizacija se raspada. Rim nije pao pred varvarima na kapijama. Pao je pred falsifikatorima u kovnici.

Ovo nije samo davna istorija. To je podrazumevana postavka modernog upravljanja, gravitaciona sila koju oseća svaki monetarni sistem. Kada je novac podložan korupciji, korupcija postaje racionalna strategija. Podsticaji se iskrivljuju na predvidive načine. Ako vredno radiš i štediš, tvoja ušteđevina se razvodnjava inflacijom, u početku sporo, a zatim sa sve većim zamahom kako se štampanje ubrzava. Ako pozajmiš novac i kupiš imovinu, nekretnine, akcije, bilo šta sa fiksnom ponudom, inflacija odnosi tvoj dug dok naduvava cenu tvojih poseda. Sistem uči jasnu i razornu lekciju: ne proizvodi. Izvlači. Ne štedi. Spekuliši. Ne gradi za budućnost. Zgrabi šta možeš danas, jer će sutra tvoj novac kupovati manje. Posledice se prelivaju na svaku instituciju. Najtalentovaniji umovi se udaljavaju od inženjerstva, medicine, podučavanja i produktivnih umetnosti. Oni gravitiraju ka finansijama, lobiranju, spekulacijama nekretninama i pravu, „Kantilonskim centrima” gde novostvoreni novac prvo ulazi u sistem i gde blizina štamparije donosi najveću prednost. Gradimo institucije čiji poslovni model nije izvrsnost u usluzi, već pristup novčanoj slavini. Ne nagrađujemo one koji stvaraju vrednost, već one koji se pozicioniraju da je zarobe. Ovo je Civilizacijski problem u svom najčistijem obliku. Nije da imamo loše lidere, iako ih često imamo. Nije da nam nedostaju dobre politike, iako su naše politike često pogrešne. Problem je fundamentalniji od bilo kog lidera ili politike. Problem je sama osnova. Pokušavamo da izgradimo digitalnu, međusobno povezanu, potencijalno međuzvezdanu civilizaciju na vrhu monetarne tehnologije koja se oslanja na samokontrolu vladara, strategiju koja je propala sto posto puta kroz celu zabeleženu istoriju. Dublje pitanje koje ova knjiga postavlja nije „Koja je najbolja politika?” Pitanje je: „Koja je najbolja osnova?”