Velika divergencija

„Šta se, dođavola, desilo 1971. godine?”

Brojevi ne lažu. Grafikoni nemaju ideološke agende. A kada izložiš ekonomske podatke iz prošlog veka, obrazac je toliko jasan, toliko nedvosmislen, da je potrebno namerno slepilo da bi se ignorisao. Nešto se dogodilo početkom 1970-ih što je fundamentalno promenilo putanju globalne ekonomije. Podaci su najoštriji u Sjedinjenim Državama, gde je uloga dolara kao rezervne valute postavila zemlju u epicentar, ali je udarni talas stigao do svake nacije na zemlji. Svaka bitna metrika - plate, nejednakost, štednja, dug, troškovi života - priča istu priču sa razarajućom jasnoćom.

Pre 1971. godine, produktivnost radnika i naknade kretale su se sinhronizovano. Kako su radnici postajali efikasniji kroz bolje alate, bolju obuku i bolje procese, njihove plate su proporcionalno rasle. Ovo nije bila milostinja, već prirodan rezultat monetarnog sistema koji je, koliko god nesavršeno, odražavao stvarno stvaranje vrednosti. Radnik koji je više proizvodio, više je i zarađivao. Plima koja se dizala podizala je sve brodove.

Posle 1971. godine, linije su se razdvojile neverovatnom brzinom. Produktivnost je nastavila da raste, vođena neumoljivim napretkom tehnologije. Ali plate su stagnirale. Dobici od sve te povećane efikasnosti, od svih tih dodatnih sati ljudskog napora prevedenih u veći učinak, nisu bili uhvaćeni od strane radnika koji su ih proizveli, već od strane onih koji su posedovali finansijsku imovinu. Novonastali novac tekao je naviše, naduvavajući cene akcija i vrednosti nekretnina, dok su radnici koji su zapravo stvarali bogatstvo bili plaćeni u valuti koja je svake godine kupovala manje.

Podaci o nejednakosti prihoda pričaju oštru priču. Sjedinjene Države nude najjasniju ilustraciju jer su njihovi podaci najdetaljniji, ali se obrazac ponovio širom industrijalizovanog sveta. Posle Velike depresije, dogodilo se nešto izvanredno: koncentracija prihoda među ultrabogatima se smanjila. Srednja klasa se proširila. Udeo nacionalnog dohotka koji je pripadao donjih 90% stabilno je rastao, deceniju za decenijom. Društva su postajala, u ekonomskom smislu, pravednija. Ne kroz redistribuciju, već kroz široko rasprostranjen rast.

Zatim je došla 1971. godina, i trend se preokrenuo sa gotovo hirurškom preciznošću. Udeo nacionalnog dohotka koji je pripadao gornjem 1% počeo je da raste, dok je udeo donjih 90% počeo da opada. Najbogatiji, oni u 95. percentilu, nastavili su da beleže rast svojih prihoda. Ali srednji i niži slojevi stanovništva videli su da se rast njihovih realnih prihoda izravnao. Težak rad je postao manje vredan. Lojalnost poslodavcu postala je ekonomski iracionalna. Društveni ugovor koji je držao srednju klasu zajedno svuda, od Detroita do Diseldorfa - radi naporno, štedi mudro, i prosperiraćeš - tiho je poništen.

Korozivni efekti monetarnog obezvređivanja ne raspoređuju se nasumično. Oni najteže pogađaju one koji su već najranjiviji, šireći postojeće društvene pukotine po rasnim i rodnim linijama. Razmisli o podacima o rasnoj nejednakosti prihoda u Sjedinjenim Državama, gde su dokazi najopsežnije dokumentovani. Od kraja Drugog svetskog rata do ranih 1970-ih, jaz između prosečnih prihoda crnaca i belaca se smanjivao. Postignut je stvarni napredak, nedovoljno brzo, nedovoljno glatko, ali nepogrešivo. Zatim, oko 1971. godine, taj napredak je zastao. Konvergencija je prestala. Jaz, koji se decenijama smanjivao, jednostavno se zamrznuo i od tada je ostao tvrdoglavo otporan na svaku političku intervenciju.

Slična dinamika se odvijala svuda gde je postojala ekonomska marginalizacija: autohtono stanovništvo u Australiji, imigrantske zajednice u Evropi, niže kaste u Indiji. Obezvređivanje ne stvara nejednakost, ali je zamrzava.

Rodna dimenzija priča paralelnu priču. Pre 1971. godine, jedan prihod je mogao da izdržava porodicu. Otac ili majka su mogli da rade dok je drugi roditelj ostajao kod kuće da podiže decu, vodi domaćinstvo i bude sidro zajednice. Posle 1971. godine, kako su realne plate stagnirale, a troškovi života rasli, ovaj aranžman je postao ekonomski nemoguć za većinu porodica. Žene nisu samo „oslobođene” u radnu snagu, već su ekonomski regrutovane. Dvo-prihodno domaćinstvo postalo je nužnost, a ne izbor. Od Sjedinjenih Država do Ujedinjenog Kraljevstva, od Japana do Brazila, nacije su gotovo preko noći postale ekonomije sa dva prihoda, a posledice po porodični život, podizanje dece i društvenu koheziju bile su duboke.

Rast troškova života od 1971. godine nije blaga padina. To je zid. Razmisli o jednoj tački podataka koja obuhvata apsurd: konzerva Campbell's paradajz supe. Gotovo stotinu godina, kroz dva svetska rata, globalnu depresiju i bezbroj recesija, cena konzerve Campbell's supe ostala je izuzetno stabilna, oko deset centi. Zatim, početkom 1970-ih, cena je počela da raste. Danas, ta ista konzerva košta više od dolara. Supa se nije poboljšala. Recept se nije promenio. Konzerva je iste veličine. Ono što se promenilo je novac.

Svaka zemlja ima svoju verziju ove priče: britanska pinta mleka, nemačka vekna hleba, brazilski kilogram pirinča. Proizvod ostaje isti; cena raste jer se merna jedinica stalno smanjuje.

Stanovanje priča istu priču, ali sa daleko razornijim ljudskim posledicama. Pre 1971. godine, mladi radnik u gotovo svakoj industrijalizovanoj naciji mogao je da štedi nekoliko godina i kupi dom. Prosečna cena kuće bila je otprilike dva do tri puta veća od prosečnog dohotka domaćinstva. Danas se taj odnos protegao na osam, deset, ili čak petnaest puta u gradovima od Njujorka do Londona, Sidneja do Vankuvera, Oklanda do Minhena. Cela generacija je isključena iz vlasništva nad domom. Ne zato što su lenji ili manje talentovani od svojih roditelja, već zato što su valute u kojima su njihove plate denominovane sistematski obezvređivane, dok su imovina koju treba da kupe sistematski naduvavana.

Nafta, hrana, obrazovanje, zdravstvena zaštita - svaki esencijalni trošak pratio je istu putanju. Indeks potrošačkih cena, koji meri ukupne troškove dobara i usluga, neprestano raste od 1971. godine po obrascu koji je nemoguće objasniti samo fundamentalnim principima ponude i potražnje. Zajednički imenitelj u svim ovim sektorima nije pohlepa, nije globalizacija, nije tehnologija. To je novac. Kada sipaš bilione novostvorenih novčanih jedinica u ekonomiju, bilo da su to dolari, evri, funte ili jeni, cene moraju da rastu. Ovo nije teorija. To je aritmetika.