1971: Dan kada se svet odvojio od stvarnosti

„Ta reč – privremeno – najskuplja je laž u finansijskoj istoriji.”

Ako proučavaš grafikone dugoročnih ekonomskih podataka, plata, nejednakosti, nivoa duga, troškova života, stopa štednje, produktivnosti, primetićeš nešto izvanredno. Gotovo svi oni prekidaju svoje istorijske trendove oko iste godine. Linije koje su se decenijama zajedno penjale, iznenada se razilaze. Odnosi koji su bili stabilni generacijama naglo se lome. Kao da je zemljotres pogodio temelje globalne ekonomije i sve izgrađeno na tim temeljima počelo je da se pomera i puca. Ta godina je 1971.

Pre 1971. godine, produktivnost i plate su rasle zajedno. Kada su radnici postajali efikasniji, kada su proizvodili više po satu, bili su nagrađivani srazmerno višim platama. To je imalo intuitivan smisao i odražavalo je osnovni princip pravičnosti: više proizvodiš, više zarađuješ. Posle 1971. godine, te linije su se nasilno razdvojile. Produktivnost je nastavila da raste, podstaknuta neprestanom tehnološkom inovacijom. Ali plate su se izravnale. Prosečan radnik je svake godine proizvodio sve više vrednosti, ali je zauzvrat dobijao sve manji udeo te vrednosti.

Da bismo razumeli zašto se to dogodilo, zašto se moderna ekonomija oseća kao traka za trčanje koja se stalno ubrzava dok mi stojimo u mestu, moramo se vratiti na dan kada se svet tiho odvojio od stvarnosti.

U julu 1944. godine, dok se Drugi svetski rat bližio kraju, delegati iz 44 savezničke nacije okupili su se u hotelu Mount Washington u Breton Vudsu, Nju Hempšir. Njihov zadatak je bio monumentalan: dizajnirati novi međunarodni monetarni poredak koji bi sprečio konkurentne devalvacije i trgovinske ratove koji su doprineli Velikoj depresiji i, samim tim, samom ratu.

Sistem koji su stvorili bio je elegantan u svojoj jednostavnosti. Američki dolar bi služio kao globalna rezervna valuta, sidro za koje bi sve ostale valute bile vezane. Ali sam dolar bi bio vezan za zlato, po fiksnom kursu od 35 dolara po unci. Svaka strana vlada mogla je da preda svoje viškove dolara Trezoru Sjedinjenih Država i da zauzvrat dobije zlato, po tom garantovanom kursu.

Bio je to nesavršen zlatni standard. Posredovan preko dolara, a ne direktno preko zlata. Ali bio je to standard, ipak. Postojalo je fizičko sidro. Sistem je nametao disciplinu. Ako bi Sjedinjene Države štampale previše dolara, druge nacije su ih jednostavno mogle zameniti za zlato, iscrpljujući američke trezore i namećući fiskalnu odgovornost.

Sidro je držalo više od dvadeset pet godina, i tokom tih godina, globalna ekonomija je doživela neviđen rast, stabilnost i široko rasprostranjen prosperitet. Ovaj aranžman je razlog zašto je priča o modernom novcu, delimično, američka priča: dolar je bio u centru mreže, i svaka druga valuta je bila vezana za njega. Ono što se dogodilo dolaru, dogodilo se, samim tim, i svetu.

Do kasnih 1960-ih, Sjedinjene Države su prekomerno trošile. Vodile su Vijetnamski rat. Sukob koji je gutao zapanjujuće količine ljudi, materijala i novca, dok su istovremeno gradile državu blagostanja „Velikog društva” kod kuće. Ovo je bila klasična zamka „Puške i puter”: nacija koja pokušava da vodi rat u inostranstvu i finansira socijalne programe kod kuće, a da ne traži od svojih građana da plate ni jedno ni drugo putem poreza. Rešenje je, kao i uvek, bilo štampanje. Sjedinjene Države su stvarale više dolara nego što su imale zlata da ih pokriju. I druge nacije su to primetile.

Francuska je, pod predsednikom Šarlom de Golom, počela agresivno da otkupljuje svoje suficitne dolare za zlatne poluge, šaljući brodove preko Atlantika da preuzmu metal. Druge nacije su sledile. Zlatni trezori u Fort Noksu počeli su da se prazne alarmantnom brzinom.

U nedelju uveče, 15. avgusta 1971. godine, predsednik Ričard Nikson pojavio se na nacionalnoj televiziji. U govoru koji je prekinuo popularnu vestern televizijsku emisiju Bonanza, namerno odabranu da maksimizira publiku, objavio je da Sjedinjene Države „privremeno” obustavljaju konvertibilnost dolara u zlato. Ta reč „privremeno” je možda najskuplja laž u istoriji ljudskih finansija. Zlatni prozor se nikada nije ponovo otvorio. Privremena obustava postala je trajna. Tim jednim činom, cela monetarna arhitektura globalne ekonomije je transformisana.

Te avgustovske večeri, svaka valuta na zemlji postala je fiat novac. Po prvi put u celoj ljudskoj istoriji, ceo svet je funkcionisao na novcu koji nije imao nikakvu fizičku podlogu. Nije delimična podloga. Nije nesavršena podloga. Nema nikakve podloge. Novac je vredeo onoliko koliko su vlade rekle da vredi, i ništa više. Ovo je preko noći promenilo strukturu podsticaja civilizacije, na načine koji se i dalje razvijaju više od pedeset godina kasnije.

Prvo, novac je postao dug. U fiat sistemu posle 1971. godine, novi novac se stvara kada se izda zajam. Kada banka daje zajam, ona ne pozajmljuje postojeće depozite, već stvara novi novac ni iz čega, novac koji postoji samo kao stavka u knjigovodstvu. Da bi bilo više novca u sistemu, moraš stvoriti više duga. Trajni ekonomski rast, imperativ koji pokreće svu modernu politiku, zahteva trajno širenje duga. Ovo stvara sistem koji je strukturno zavisan od zaduživanja, sistem gde razduživanje nije samo bolno već potencijalno katastrofalno.

Drugo, jaz između plata i produktivnosti otvorio se kao rana. Pre 1971. godine, kako su radnici postajali produktivniji zahvaljujući tehnologiji i poboljšanjima procesa, njihove plate su rasle uporedo. Dobici od produktivnosti deljeni su između kapitala i rada. Posle 1971. godine, produktivnost je nastavila da raste, ali su plate stagnirale. Dobici od povećane produktivnosti su se slivali kroz monetarno obezvređivanje. Novonastali novac nije tekao radnicima, već onima koji su posedovali imovinu: akcije, nekretnine, finansijske instrumente. Oni najbliži štampaču novca postajali su bogatiji. Oni zavisni od plata zaostajali su sve više.

Kantijonov efekat, zapažanje da oni koji su najbliži stvaranju novog novca profitiraju na račun onih koji su najudaljeniji od njega, prešao je iz teorijskog koncepta u definišuću karakteristiku moderne ekonomije.

Mi smo deca 1971. godine. Svaka ekonomska frustracija koju osećamo, osećaj da radimo više za manje, da je sistem namešten, da se srednja klasa urušava, vodi poreklo od te avgustovske večeri kada je poslednje sidro za stvarnost prekinuto. Volatilnost, nejednakost, očaj koji danas vidimo je zvuk eksperimenta koji dostiže svoje granice.