Ciklus propadanja

„Istorija se ne ponavlja, ali se rimuje.” - Mark Tven

Često mislimo o našoj trenutnoj ekonomskoj nestabilnosti – inflaciji, spasavanjima, ogromnim planinama duga – kao o jedinstveno modernim problemima. Pretpostavljamo da je naša situacija drugačija, da su naše institucije sofisticiranije, da nam naša tehnologija daje moći koje su nedostajale prethodnim civilizacijama. Govorimo sebi da su monetarni neuspesi istorije bili proizvod neznanja i da naši obrazovani, vođeni podacima, kreioci politike znaju bolje. Oni nisu drugačiji. Oni su predvidljivi, ponavljajući simptomi monetarne tehnologije koja dostiže kraj svog životnog ciklusa. Kroz geografiju i epohe, od zigurata Mesopotamije do trgovačkih podova Vol Strita, čovečanstvo stalno upada u istu preciznu zamku. Možemo ovo nazvati Fiat petlja.

Ciklus prolazi kroz četiri različite i prepoznatljive faze, pouzdane kao godišnja doba, predvidive kao gravitacija. Faza prva: Čvrst novac. Društvo usvaja retku robu – zlato, srebro, bakar, ili čak školjke i kamenje u ranijim epohama – kao svoju monetarnu bazu. Poverenje je visoko jer je novac teško proizvesti. Zahteva stvaran napor, stvarnu energiju, stvaran rad da bi nove jedinice nastale. Ekonomija cveta jer je merna jedinica stabilna. Trgovci mogu da planiraju, zanatlije mogu da ulažu u svoj zanat, a porodice mogu da štede sa poverenjem. Ovo je zlatno doba, sasvim doslovno. Faza druga: Papirna potraživanja. Kako se trgovina širi i ekonomija postaje složenija, nošenje teškog metala postaje nezgodno i opasno. Čuvari, bilo da su banke, zlatari ili vlade, počinju da izdaju papirne priznanice koje predstavljaju zlato koje se čuva u njihovim trezorima. Nošenje papira je lakše nego nošenje metala. Ljudi počinju da trguju papirnim priznanicama kao da su samo zlato. U početku, ovo je prava inovacija u pogodnosti. Papir je u potpunosti pokriven. Svaka priznanica se može zameniti za fizičko zlato koje predstavlja. Sistem funkcioniše prelepo neko vreme. Faza treća: Obustava i ekspanzija. Ovde iskušenje postaje neodoljivo. Čuvari – banke, vlade, čuvari trezora – shvataju da u bilo kom trenutku samo mali deo vlasnika priznanica zapravo dolazi da zameni svoj papir za zlato. Većina ljudi veruje papiru i nikada se ne trudi. Ovo stvara priliku previše unosnu da bi se odolelo: čuvari počinju da izdaju više papirnih priznanica nego što ima zlata u trezoru. Oni stvaraju novac ni iz čega. Novac koji izgleda identično legitimnim priznanicama, ali nema fizičko pokriće. Oni koriste ovaj fantomski novac za finansiranje ratova, javnih radova, ličnih luksuza ili za spasavanje svojih saveznika. Na kraju, neizbežno, sumnja raste. Ljudi počinju da se pitaju da li zaista ima dovoljno zlata da pokrije sav papir u opticaju. Počinje navala na banku. Vlada odgovara obustavom konvertibilnosti i proglašava da se papir više ne može menjati za zlato. Papir je sada novac po dekretu. Fiat. Faza četvrta: Kolaps. Bez sidra za fizičku stvarnost, štampanje se ubrzava. Svaka kriza se rešava sa više štampanja. Svaki krug štampanja stvara uslove za sledeću krizu. Valuta gubi vrednost. Cene rastu. Poverenje isparava. Društvo se resetuje. Ponekad kroz hiperinflaciju koja briše ušteđevinu preko noći, ponekad kroz revoluciju koja ruši stari poredak, ponekad kroz iscrpljujući, decenijama dug pad koji ostavlja sve siromašnijim i očajnijim od prethodne generacije. Lekcija vrišti sa svake stranice svake istorijske knjige ikada napisane, a ipak se nikada ne nauči: političko ograničenje nije ograničenje. Ako postoji vrata koja vladaru omogućavaju da štampa bogatstvo bez rada, ta vrata će biti otvorena. Ne možda. Ne bi mogla biti. Biće. Pitanje nikada nije da li, već kada.

Ovaj ciklus nije ograničen na Rim. On odjekuje kroz svaku veliku civilizaciju. Kineska dinastija Song je u 10. veku bila pionir papirnog novca, da bi hiperinflacija uništila valutu u roku od nekoliko generacija. Francuska monarhija je tokom Revolucije izdala asignat – papir pokriven konfiskovanim crkvenim zemljištem – i štampala ga do zaborava u roku od pet godina. Vajmarska republika u Nemačkoj 1920-ih je tako agresivno obezvređivala marku da su građani spaljivali gomile papirnog novca za grejanje jer je to bilo jeftinije od drva za ogrev. Zimbabve 2008, Venecuela 2010-ih, Liban 2020-ih – imena se menjaju, geografija se pomera, ali ciklus je identičan. Svaka fiat valuta koja je ikada postojala ili se već srušila ili je u procesu propadanja. Nijedna nije preživela netaknuta. Ovo nije pesimistična interpretacija istorije, to je jednostavno zapažanje činjenica. Prosečan životni vek fiat valute je približno 35 godina. Neke traju duže, podržane vojnom moći ili statusom rezervne valute. Ali putanja je uvek ista: ekspanzija, obezvređivanje, erozija poverenja i konačni neuspeh.

Postoji istorijska paralela koja osvetljava gde se nalazimo. Sredinom petnaestog veka, štamparska mašina Johanesa Gutenberga razbila je monopol Katoličke crkve na informacije. Pre Gutenberga, znanje se ručno prepisivalo u manastirima, pristup su kontrolisali sveštenici, a moć institucije počivala je na jednostavnoj činjenici da većina ljudi nije mogla da pročita šta se radi u njihovo ime. Štampa je učinila informacije kopiranim, proverljivim i distributivnim. U roku od nekoliko decenija, teze Martina Lutera su kružile Evropom, a Reformacija je prodrla kroz strukturu moći koja je stajala milenijumima. Crkva se nije srušila zato što su ljudi prestali da veruju u Boga. Izgubila je monopol jer su ljudi konačno mogli sami da čitaju Bibliju i vide jaz između onoga što se propovedalo i onoga što se praktikovalo.

Bitcoin je Gutenbergova štampa novca. Centralne banke su više od jednog veka radile po istom principu kao srednjovekovna Crkva: kontroliši knjigu, kontroliši narativ i veruj da većina ljudi nikada neće pogledati iza zavese. Koliko se novca štampa? Gde ide? Ko prvi ima koristi? Na ova pitanja obični građani do nedavno nisu mogli da odgovore. Knjiga je bila zatvorena. Bitcoin je otvara. Svaka transakcija je javna. Raspored ponude je vidljiv svakome ko želi da pogleda. Pravila se ne mogu menjati od strane komiteta. Po prvi put, jaz između onoga što monetarne vlasti kažu da rade i onoga što zapravo rade može da proveri svaka osoba na zemlji. Živimo kroz monetarnu Reformaciju, i kao i originalna, sadašnji akteri će se boriti protiv nje svim sredstvima koja su im na raspolaganju. I kao i originalna, tehnologija je već pobegla. Ne možeš poništiti izum štamparske mašine, i ne možeš poništiti izum Bitcoina.

Trenutno živimo kroz kasne faze Faze treće, brzo se približavajući Fazi četvrtoj. Pitanje pred nama nije da li će trenutni sistem propasti. Pitanje je šta dolazi sledeće.