Vizantijski general

„Ako poskupljuješ slanje poruke, možeš eliminisati buku.” - Satoši Nakamoto

Pre Bitcoina, ako si želeo da pošalješ digitalni novac, bila ti je potrebna banka. Razlog je jednostavan i fundamentalan: digitalne datoteke se lako kopiraju. Ako ti pošaljem fotografiju putem imejla, ja i dalje imam originalnu fotografiju na svom računaru. Čin slanja stvara duplikat. Kada bi digitalni novac funkcionisao na isti način, tj. kada bih ti mogao poslati digitalni dolar zadržavajući kopiju tog istog dolara, ceo sistem bi bio bezvredan. Ovo je Problem dvostruke potrošnje, i decenijama se smatralo da je nerešiv bez pouzdanog posrednika. Tradicionalno rešenje je bilo da se odredi centralni arbitar, banka, procesor plaćanja, klirinška kuća, da održava konačnu knjigu i spreči bilo koga da dvaput potroši istu jedinicu vrednosti. Verovali smo ovim posrednicima da će biti pošteni, kompetentni i da će služiti našim interesima. Ali ovaj pristup je ponovo uveo tačno onu ranjivost o kojoj smo govorili u Prvom delu: stavio je kontrolu nad knjigom u ruke centralnog autoriteta. I kao što istorija bez izuzetka pokazuje, svaki centralni autoritet sa moći da menja knjigu će na kraju zloupotrebiti tu moć. Sveti gral digitalnog novca bio je rešavanje Problema dvostruke potrošnje bez centralnog arbitra. Stvaranje sistema gde se stranci mogu složiti oko istinitosti knjige bez poverenja u bilo koju pojedinačnu stranu da je održava. Decenijama su se najbolji umovi u kompjuterskim naukama i kriptografiji borili sa ovim izazovom. Mnogi su verovali da je to matematički nemoguće.

U kompjuterskim naukama, izazov postizanja dogovora među distribuiranim stranama u prisustvu nepouzdanih ili zlonamernih aktera formalizovan je kao Problem vizantijskih generala. Metafora je živopisna: zamisli utvrđeni grad okružen sa deset armija, svaka pod komandom Generala. Da bi zauzele grad, armije moraju napasti u tačno isto vreme. Ako napadnu u različito vreme, biće poklane. Generali mogu komunicirati samo slanjem glasnika preko bojnog polja. Problem je poverenje. Glasnici mogu biti presretnuti. Poruke mogu biti falsifikovane. A neki od samih Generala mogu biti izdajnici, namerno šaljući lažne naredbe da sabotiraju napad. Kako postići konsenzus, potpuni pouzdani dogovor, u sistemu gde ne možeš znati ko je pouzdan? Decenijama je matematički konsenzus bio: ne možeš. Ne sa sigurnošću. Ne bez pouzdanog centralnog koordinatora.

U oktobru 2008. godine, u jeku najgore finansijske krize od Velike depresije, anonimna osoba ili grupa koja je delovala pod pseudonimom Satoši Nakamoto objavila je belu knjigu od devet stranica pod naslovom „Bitcoin: A Peer-to-Peer Electronic Cash System”. Na tih devet stranica, Nakamoto je predstavio rešenje za Problem vizantijskih generala koje je decenijama izmicalo kompjuterskim naučnicima. Uvid je bio dubok u svojoj eleganciji: ako poskupljuješ slanje poruke, možeš eliminisati buku. Ako predlaganje verzije istine zahteva trošenje stvarne energije, energije koja košta stvarni novac, onda se ekonomski podsticaji usklađuju u korist poštenja. U Bitcoinu, „generali” su računari raspoređeni širom sveta, a „naredba za napad” je blok transakcija. Da bi predložio sledeći blok, da bi potvrdio verziju istine o tome koje su transakcije važeće, računar mora da reši brutalno težak matematički problem. Ova zagonetka nema prečicu; može se rešiti samo grubom silom računanja, što zahteva ogromne količine električne energije. Ovaj proces, poznat kao rudarenje, pretvara fizičku energiju u digitalnu istinu. Ako izdajnik želi da laže mrežu, da prepiše istoriju transakcija, da stvori novčiće koji ne postoje, da potroši isti bitcoin dva puta, mora da reši zagonetku brže od svih ostalih računara na mreži zajedno. Mora da nadmaši poštene učesnike u čistom takmičenju u potrošnji energije. Za mrežu koja sada troši više električne energije nego mnoge države, ovo je ekonomska nemogućnost.

Povezivanjem sigurnosti mreže sa potrošnjom fizičke energije, Nakamoto je dokazao nešto što su mnogi smatrali nemogućim: možemo imati istinu bez vladara. Možemo postići konsenzus među milionima stranaca bez poverenja u bilo koga od njih. Možemo održavati zajedničku knjigu koju niko ne kontroliše, koju svako može da proveri, i koja je osigurana ne autoritetom institucija, već nepromenljivim zakonima termodinamike. Trećeg januara 2009. godine, Nakamoto je izrudio prvi blok Bitcoin blokčejna: Genesis blok. U njegove podatke je bila ugrađena naslovna strana novina: „The Times 03/Jan/2009 Kancelar na ivici drugog paketa pomoći za banke.” Ovo je bila izjava svrhe. Bitcoin je rođen kao miran protest protiv samog sistema koji ova knjiga opisuje: finansijskog poretka izgrađenog na poverenju koje se neprestano izneverava.