Фиат замка

„Бесконачно инфлаторни фиат новац је највећи магични трик и најмрачнија зла сила у историји.”

Фиат новац делује безбедно. Делује стабилно и познато. Одрасташ зарађујући га, штедећи га и плаћајући порезе њиме. То је јединица мере за твоју плату, супстанца коју твоја банка чува за тебе, средство које користиш за куповину свега, од намирница до некретнина. То је толико дубоко уткано у ткиво свакодневног живота да већина људи никада не застане да преиспита његову природу, његово порекло или његову неизбежну путању. Али испод те површине нормалности, фиат новац је темпирана бомба. Подстиче краткорочно размишљање, обогаћује већ моћне и тихо те пљачка од твоје будућности. То је разлог зашто све делује скупље, зашто средња класа нестаје и зашто морам да радим све теже сваке године само да бисам остао на месту. Добродошао у фиат замку: затвор толико удобан да већина затвореника не схвата да су заточени.

Инфлација се често представља јавности као мали, прихватљив трошак економског раста. Стабилних 2% годишње који „стимулишу” економију. У стварности, инфлација је прикривени порез на свакога ко држи готовину или зарађује фиксне плате. То је опорезивање без представљања, наметнуто без расправе, извучено без пристанка и дистрибуирано са дивљом неједнакошћу. Да бисмо разумели како инфлација функционише на свом најосновнијем нивоу, размотримо мисаони експеримент. Замисли малу економију са само две ствари у њој: десет јабука и десет долара. Са равнотежом понуде и потражње, природна цена једне јабуке је један долар. Сада замисли да власт задужена за новчану масу одлучи да је удвостручи, штампајући још десет долара, чиме укупан износ достиже двадесет. Број јабука се није променио. Квалитет јабука се није побољшао. Ништа стварно није додато економији. Али сада двадесет долара јури истих десет јабука. Тржиште се ребалансира: једна јабука сада кошта два долара. Јабуке нису постале вредније. Новац је постао мање вредан. Куповна моћ сваког долара је преполовљена. Ово је инфлација у свом најчистијем облику: више новца јури исту количину робе, што доводи до виших цена. Кључни увид је да није створено никакво богатство. Оно је само прерасподељено, од оних који су држали оригиналне доларе до оних који су први добили новоштампане.

Ево шта се не учи у школама. Инфлација не утиче на све подједнако. Када се створи нови новац, он улази у економију кроз специфичне канале: кроз банке, корпорације, државне уговоре и тржишта имовине. Људи најближи извору први имају користи јер могу да употребе нови новац пре него што се цене прилагоде. Они купују имовину, улажу на тржишта и остварују добитке док је куповна моћ сваког долара још увек релативно нетакнута. У међувремену, обични људи, они који живе од плата или фиксних прихода, осећају инфлацију касније, након што су цене већ порасле. Док нови новац дође до просечне радничке плате, тржиште је већ ревалоризовано. Трошкови становања, хране, здравствене заштите и образовања већ су порасли. Радничке плате нису. Овај феномен, који је идентификовао економиста Ричард Кантијон у осамнаестом веку, објашњава зашто се богатство концентрише у рукама оних који су најближи централним банкама и монетарној политици. То није теорија завере. То је структурна карактеристика начина на који фиат новац функционише. Систем је дизајниран, било намерно или као последица његове архитектуре, да преноси богатство од зарађивача плата ка власницима имовине, од периферије ка центру, од многих ка малобројнима.

Фиат системи су инхерентно засновани на дугу. У фиат економији, новац је дуг. Када владе троше више него што зараде, оне се задужују. Када потрошачи желе више него што могу да приуште, они се задужују. Када предузећа желе да се прошире, она се задужују. Цео систем зависи од континуираног ширења кредита. Централне банке одржавају ову машину у раду тако што вештачки одржавају ниске каматне стопе, чинећи задуживање јефтиним, а штедњу неисплативом. Када дуг постане превелик, оне штампају више новца да би га покриле. Ово је произвело највећи дужнички балон у људској историји. У време писања овог текста, глобални дуг премашује 300 билиона долара, што је више од три пута већи годишњи економски учинак целе планете. Математика је неизбежна. Ако каматне стопе порасту, дуг постаје неплатив. Ако се штампање новца настави, валута постаје безвредна. Оба пута воде до истог одредишта: обрачуна. Систем није само крхак, он је заробљен у смртној спирали коју је сам створио, где свака интервенција ствара услове који захтевају следећу, већу интервенцију. Свака рунда штампања додатно разводњава валуту, што захтева више штампања за сервисирање истих дугова, што још више разводњава валуту. Нема равнотеже. Постоји само убрзање ка неизбежном.

Архитектура ове замке није била историјска случајност. Дизајнирана је у тајности, од стране мале групе моћних људи који су тачно разумели шта стварају. У новембру 1910. године, шест најутицајнијих личности америчких финансија укрцало се на приватни воз у Хобокену, Њу Џерси, који је кренуо ка Џекил острву код обале Џорџије. Путовали су под лажним именима, скривајући своје идентитете чак и од носача у возу. Групу су чинили сенатор Нелсон Олдрич, председник Националне монетарне комисије; Абрахам Пијат Ендру, помоћник секретара Трезора; Пол Варбург, банкар рођен у Немачкој који је био најгласнији заговорник реформе централног банкарства; Френк Вандерлип, председник Националне градске банке Њујорка; Хенри Дејвисон, виши партнер у Џ.П. Морган; и Чарлс Нортон, председник Прве националне банке.

Заједно, ови људи су представљали или контролисали запањујућу концентрацију националног капитала. Током приближно десет дана тајних састанака, израдили су нацрт за оно што ће постати систем Федералних резерви. Предлог, познат као Олдричев план, поставио је оквир за централизовану банкарску власт која би могла да издаје еластичну валуту, служи као зајмодавац у крајњој инстанци и управља новчаном масом са флексибилношћу коју златни стандард није дозвољавао. Закон о Федералним резервама потписан је 23. децембра 1913. године, стратешки темпиран када је већина конгресних представника већ била на одмору. Успоставио је централну банку састављену од дванаест регионалних резервних банака координисаних преко централног Одбора у Вашингтону, Д.Ц. – хибридну креацију, делом јавну, делом приватну, са свакодневним операцијама под великим утицајем приватних банака које је наводно требало да регулише. Стварање Федералних резерви означило је нову еру у глобалним финансијама. Оно је ставило моћ стварања новца – најзначајнију моћ у било ком друштву – у руке институције која углавном делује изван демократске одговорности. Свака велика нација је на крају усвојила исти модел: Банка Енглеске, Европска централна банка, Банка Јапана, Резервна банка Индије, Централна банка Бразила. Имена се разликују, али архитектура је идентична. Из ових институција произилази модерна фиат замка, и њихове штампарије новца финансирају ратове, спасавања и трансфере богатства који дефинишу наше доба.