Велико одступање

„Шта се дођавола десило 1971. године?”

Бројеви не лажу. Графикони немају идеолошке агенде. А када изложиш економске податке прошлог века, образац је толико очигледан, толико непогрешив, да је потребна намерна слепоћа да би се игнорисао. Нешто се догодило почетком 1970-их што је фундаментално променило путању глобалне економије. Подаци су најоштрији у Сједињеним Државама, где је улога долара као резервне валуте поставила земљу у епицентар, али је ударни талас стигао до сваке нације на земљи. Свака важна метрика - плате, неједнакост, штедња, дуг, трошкови живота - прича исту причу са поражавајућом јасноћом.

Пре 1971. године, продуктивност радника и надокнада кретали су се у складу. Како су радници постајали ефикаснији кроз боље алате, бољу обуку и боље процесе, њихове плате су пропорционално расле. Ово није била добротворност, већ природан резултат монетарног система који је, колико год несавршено, одражавао стварно стварање вредности. Радник који је производио више, зарађивао је више. Плима која се диже подигла је све бродове.

Након 1971. године, линије су се разишле запањујућом брзином. Продуктивност је наставила да расте, вођена немилосрдним напретком технологије. Али плате су стагнирале. Добици од све те повећане ефикасности, од свих тих додатних сати људског напора преведених у већи учинак, нису припали радницима који су их произвели, већ онима који су поседовали финансијску имовину. Новоштампани новац је текао навише, надувавајући цене акција и вредности некретнина, док су радници који су заправо стварали богатство били плаћени валутом која је сваке године куповала мање.

Подаци о неједнакости прихода говоре оштру причу. Сједињене Државе нуде најјаснију илустрацију јер су њихови подаци најдетаљнији, али се образац понављао широм индустријализованог света. Након Велике депресије, догодило се нешто изузетно: концентрација прихода међу ултрабогатима се смањила. Средња класа се проширила. Удео националног дохотка који је припадао доњих 90% стално је растао, деценију за деценијом. Друштва су постајала, у економском смислу, праведнија. Не кроз прерасподелу, већ кроз широко подељен раст.

Затим је дошла 1971. година, а тренд се преокренуо са готово хируршком прецизношћу. Удео националног дохотка који је припадао горњем 1% почео је да расте, док је удео доњих 90% почео да опада. Највећи зарађивачи, они у 95. перцентилу, наставили су да бележе раст својих прихода. Али средњи и нижи зарађивачи видели су да се раст њихових реалних прихода изравнао. Тежак рад је вредео мање. Лојалност послодавцу постала је економски ирационална. Друштвени уговор који је држао средњу класу заједно свуда, од Детроита до Диселдорфа - ради напорно, штеди мудро, и просперираћеш - тихо је поништен.

Корозивни ефекти монетарне девалвације не распоређују се насумично. Они најтеже погађају оне који су већ најугроженији, проширујући постојеће друштвене пукотине дуж расних и родних линија. Размотри податке о расној неједнакости прихода у Сједињеним Државама, где су докази најопсежније документовани. Од краја Другог светског рата до раних 1970-их, јаз између просечних прихода црнаца и белаца се смањивао. Постигнут је стварни напредак, не довољно брзо, не довољно глатко, али недвосмислено. Затим, око 1971. године, тај напредак је застао. Конвергенција је престала. Јаз, који се деценијама смањивао, једноставно се замрзнуо и од тада је тврдоглаво отпоран на сваку политичку интервенцију.

Слична динамика се одиграла свуда где је постојала економска маргинализација: аутохтоно становништво у Аустралији, имигрантске заједнице у Европи, ниже касте у Индији. Девалвација не ствара неједнакост, али је замрзава.

Родна димензија прича паралелну причу. Пре 1971. године, један приход је могао да издржава породицу. Отац или мајка су могли да раде док је други родитељ остајао код куће да подиже децу, води домаћинство и буде ослонац заједнице. После 1971. године, како су реалне плате стагнирале, а трошкови живота расли, овај аранжман је постао економски немогућ за већину породица. Жене нису само „ослобођене” у радну снагу, оне су економски регрутоване. Домаћинство са два прихода постало је неопходност, а не избор. Од Сједињених Држава до Уједињеног Краљевства, од Јапана до Бразила, нације су готово преко ноћи постале економије са два прихода, а последице по породични живот, подизање деце и социјалну кохезију биле су дубоке.

Раст трошкова живота од 1971. године није благи нагиб. То је зид. Размисли о једној тачки података која дочарава апсурдност: конзерва Кембелове парадајз супе. Скоро сто година, кроз два светска рата, глобалну депресију и безброј рецесија, цена конзерве Кембелове супе остала је изузетно стабилна, око десет центи. Затим, почетком 1970-их, цена је почела да расте. Данас, иста конзерва кошта више од долара. Супа се није побољшала. Рецепт се није променио. Конзерва је исте величине. Оно што се променило је новац.

Свака земља има своју верзију ове приче: британска пинта млека, немачка векна хлеба, бразилски килограм пиринча. Производ остаје исти; цена расте јер се мерило стално смањује.

Становање прича исту причу, али са далеко разорнијим људским последицама. Пре 1971. године, млади радник у скоро свакој индустријализованој нацији могао је да штеди неколико година и купи дом. Просечна цена куће била је отприлике два до три пута већа од просечног прихода домаћинства. Данас, тај однос се протегао на осам, десет, или чак петнаест пута у градовима од Њујорка до Лондона, Сиднеја до Ванкувера, Окланда до Минхена. Цела генерација је искључена из власништва над домом. Не зато што су лењији или мање талентовани од својих родитеља, већ зато што су валуте у којима су њихове плате деноминиране систематски девалвиране, док су средства која треба да купе систематски инфлирана.

Нафта, храна, образовање, здравствена заштита - сваки основни трошак прати исту путању. Индекс потрошачких цена, који мери укупне трошкове роба и услуга, неумољиво расте од 1971. године по обрасцу који је немогуће објаснити само основама понуде и потражње. Заједнички именитељ у свим овим секторима није похлепа, није глобализација, није технологија. То је новац. Када у економију убациш билионе новостворених новчаних јединица, било да су то долари, еври, фунте или јени, цене морају да расту. Ово није теорија. То је аритметика.