1971: Дан када се свет одвојио од стварности

„Та реч – привремено – је најскупља лаж у финансијској историји.”

Ако проучаваш графиконе дугорочних економских података, плата, неједнакости, нивоа дуга, трошкова живота, стопа штедње, продуктивности, приметићеш нешто изванредно. Скоро сви они прекидају своје историјске трендове око исте године. Линије које су деценијама заједно расле изненада се разилазе. Односи који су генерацијама били стабилни нагло се руше. Као да је земљотрес погодио темеље глобалне економије и све што је на тим темељима изграђено почело је да се помера и пуца. Та година је 1971.

Пре 1971. године, продуктивност и плате су расле заједно. Када су радници постајали ефикаснији, када су производили више по сату, били су награђивани пропорционално већом платом. То је имало интуитиван смисао и одражавало основни принцип правичности: производиш више, зарађујеш више. После 1971. године, те линије су се насилно разишле. Продуктивност је наставила да расте, покретана немилосрдним технолошким иновацијама. Али плате су стагнирале. Просечан радник је производио све више вредности сваке године, али је добијао све мањи део те вредности заузврат.

Да бисмо разумели зашто се то догодило, зашто се модерна економија осећа као трака за трчање која се све брже креће док ми стојимо у месту, морамо се вратити на дан када се свет тихо одвојио од стварности.

У јулу 1944. године, док је Други светски рат ишао ка свом крају, делегати из 44 савезничке нације окупили су се у хотелу Маунт Вашингтон у Бретон Вудсу, Њу Хемпшир. Њихов задатак је био монументалан: осмислити нови међународни монетарни поредак који би спречио конкурентне девалвације и трговинске ратове који су допринели Великој депресији и, самим тим, самом рату.

Систем који су створили био је елегантан у својој једноставности. Амерички долар би служио као глобална резервна валута, сидро за које би све остале валуте биле везане. Али сам долар би био везан за злато, по фиксној стопи од 35 долара по унци. Свака страна влада могла је да представи своје вишкове долара Министарству финансија Сједињених Држава и добије злато заузврат, по тој гарантованој стопи.

Био је то несавршен златни стандард. Посредован преко долара, а не директно преко злата. Али ипак је био стандард. Постојало је физичко сидро. Систем је наметао дисциплину. Ако би Сједињене Државе штампале превише долара, друге нације су једноставно могле да их откупе за злато, исцрпљујући америчке трезоре и намећући фискалну одговорност.

Сидро је држало више од двадесет пет година, и током тих година, глобална економија је доживела невиђени раст, стабилност и широко распрострањен просперитет. Овај аранжман је разлог зашто је прича о модерном новцу, делом, америчка прича: долар је био у центру мреже, и свака друга валута је била везана за њега. Оно што се догодило долару, догодило се, самим тим, и свету.

До краја 1960-их, Сједињене Државе су превише трошиле. Водиле су Вијетнамски рат. Сукоб који је прогутао запањујуће количине људи, материјала и новца, док су истовремено градиле државу благостања „Велико друштво” код куће. Ово је била класична замка „оружја и путера”: нација која покушава да води рат у иностранству и финансира социјалне програме код куће, а да од својих грађана не тражи да плате ни једно ни друго кроз порезе. Решење је, као и увек, било штампање. Сједињене Државе су стварале више долара него што су имале злата да их покрију. И друге нације су то приметиле.

Француска је, под председником Шарлом де Голом, почела агресивно да мења своје сувишне доларе за златне полуге, шаљући бродове преко Атлантика да прикупе метал. Друге нације су следиле. Златни трезори у Форт Ноксу почели су да се празне алармантном брзином.

У недељу увече, 15. августа 1971. године, председник Ричард Никсон појавио се на националној телевизији. У говору који је прекинуо популарну вестерн телевизијску емисију Бонанца, намерно одабрану да максимизира гледаност, најавио је да Сједињене Државе „привремено” обустављају конвертибилност долара у злато. Та реч „привремено” је можда најскупља лаж у историји људских финансија. Златни прозор се никада није поново отворио. Привремена обустава постала је трајна. И тим једним чином, цела монетарна архитектура глобалне економије је трансформисана.

Те августовске вечери, свака валута на земљи постала је фиат новац. По први пут у целој људској историји, цео свет је функционисао на новцу који није имао никакво физичко покриће. Ни делимично покриће. Ни несавршено покриће. Никакво покриће. Новац је вредео онолико колико су владе рекле да вреди, и ништа више. Ово је преко ноћи променило структуру подстицаја цивилизације, на начине који се и даље развијају више од педесет година касније.

Прво, новац је постао дуг. У фиат систему после 1971. године, нови новац се ствара када се изда зајам. Када банка даје зајам, она не позајмљује постојеће депозите, већ ствара нови новац ни из чега, новац који постоји само као књиговодствена ставка. Да би било више новца у систему, мораш створити више дуга. Вечити економски раст, императив који покреће сву модерну политику, захтева вечито ширење дуга. Ово ствара систем који је структурално зависан од задуживања, систем где раздуживање није само болно већ потенцијално катастрофално.

Друго, јаз између плата и продуктивности отворио се као рана. Пре 1971. године, како су радници постајали продуктивнији захваљујући технологији и побољшању процеса, њихове плате су расле упоредо. Добици од продуктивности су дељени између капитала и рада. После 1971. године, продуктивност је наставила да расте, али су плате стагнирале. Добици од повећане продуктивности су одливани монетарном девалвацијом. Новоштампани новац није текао радницима, већ онима који су поседовали имовину: акције, некретнине, финансијске инструменте. Они најближи штампарији новца постајали су богатији. Они који су зависили од плата заостајали су све више.

Кантилонов ефекат, запажање да они најближи стварању новог новца имају користи на рачун оних који су најдаље од њега, прешао је из теоријског концепта у дефинишућу карактеристику модерне економије.

Ми смо деца 1971. године. Свака економска фрустрација коју осећаш, осећај да радиш више за мање, да је систем намештен, да се средња класа исушује, води порекло од те августовске вечери када је последње сидро за стварност пресечено. Волатилност, неједнакост, очај који данас видимо је звук експеримента који достиже своје границе.