Циклус пропадања

„Историја се не понавља, али се римује.” - Марк Твен

Често мислимо да је наша тренутна економска волатилност, инфлација, спасавања, огромне планине дуга, јединствено модеран проблем. Претпостављамо да је наша ситуација другачија, да су наше институције софистицираније, да нам наша технологија даје моћи које су недостајале претходним цивилизацијама. Говоримо себи да су монетарни промашаји историје били производ незнања и да наши образовани креатори политике, вођени подацима, знају боље. Они нису другачији. Они су предвидљиви, понављајући симптоми монетарне технологије која достиже крај свог животног циклуса. Широм географије и епоха, од зигурата Месопотамије до трговачких подова Вол Стрита, човечанство стално упада у исту прецизну замку. Ово можемо назвати Фиат петља.

Циклус пролази кроз четири јасне и препознатљиве фазе, поуздане као годишња доба, предвидљиве као гравитација. Прва фаза: Чврст новац. Друштво усваја оскудну робу, злато, сребро, бакар, или чак шкољке и камење у ранијим епохама, као своју монетарну базу. Поверење је високо јер је новац тешко произвести. Захтева стварни напор, стварну енергију, стварни рад да би нове јединице настале. Економија цвета јер је мерило стабилно. Трговци могу да планирају, занатлије могу да улажу у свој занат, а породице могу да штеде са поверењем. Ово је златно доба, буквално. Друга фаза: Папирни захтеви. Како се трговина шири и економија постаје сложенија, ношење тешког метала постаје незгодно и опасно. Чувари, било да су банке, златари или владе, почињу да издају папирне признанице које представљају злато чувано у њиховим трезорима. Ношење папира је лакше него ношење метала. Људи почињу да тргују папирним признаницама као да су само злато. У почетку, ово је права иновација у погодности. Папир је у потпуности покривен. Свака признаница се може заменити за физичко злато које представља. Систем функционише беспрекорно неко време. Трећа фаза: Суспензија и експанзија. Овде искушење постаје неодољиво. Чувари, банке, владе, чувари трезора, схватају да у било ком тренутку само мали део власника признаница заправо долази да замени свој папир за злато. Већина људи верује папиру и никада се не труди. Ово ствара прилику превише уносну да би се одолело: чувари почињу да издају више папирних признаница него што има злата у трезору. Они стварају новац ни из чега. Новац који изгледа идентично легитимним признаницама, али нема физичку подлогу. Они користе овај фантомски новац за финансирање ратова, јавних радова, личних луксуза или за спасавање својих савезника. На крају, неизбежно, сумња расте. Људи почињу да се питају да ли заиста има довољно злата да покрије сав папир у оптицају. Почиње навала на банку. Влада одговара суспензијом конвертибилности и проглашава да се папир више не може мењати за злато. Папир је сада новац по декрету. Фиат. Четврта фаза: Колапс. Без сидра за физичку стварност, штампање се убрзава. Свака криза се дочекује са више штампања. Сваки круг штампања ствара услове за следећу кризу. Валута губи вредност. Цене расту. Поверење испарава. Друштво се ресетује. Понекад кроз хиперинфлацију која преко ноћи брише уштеђевину, понекад кроз револуцију која руши стари поредак, понекад кроз мучно, деценијама дуго опадање које све оставља сиромашнијим и очајнијим од претходне генерације. Лекција вришти са сваке странице сваке икада написане историјске књиге, а ипак никада није научена: политичко ограничење није ограничење. Ако постоје врата која омогућавају владару да штампа богатство без рада, та врата ће бити отворена. Не можда. Не би могла бити. Биће. Питање никада није да ли, већ када.

Овај циклус није ограничен на Рим. Он одјекује кроз сваку велику цивилизацију. Кинеска династија Сонг је пионирски увела папирни новац у 10. веку, само да би хиперинфлација уништила валуту у року од неколико генерација. Француска монархија је издала асигнат током Револуције, папир подржан конфискованом црквеном земљом, и штампала га до заборава у року од пет година. Вајмарска република у Немачкој 1920-их је толико агресивно девалвирала марку да су грађани палили гомиле папирног новца за грејање јер је било јефтиније од огрева. Зимбабве 2008, Венецуела 2010-их, Либан 2020-их, имена се мењају, география се помера, али циклус је идентичан. Свака фиат валута која је икада постојала или се већ срушила или је у процесу пропадања. Ниједна није преживела нетакнута. Ово није песимистично тумачење историје, то је једноставно запажање чињеница. Просечан животни век фиат валуте је приближно 35 година. Неке трају дуже, подржане војном моћи или статусом резервне валуте. Али путања је увек иста: експанзија, девалвација, ерозија поверења и коначни неуспех.

Постоји историјска паралела која осветљава где се налазимо. Средином петнаестог века, штампарска машина Јохана Гутенберга разбила је монопол Католичке цркве на информације. Пре Гутенберга, знање се ручно преписивало у манастирима, приступ су контролисали свештеници, а моћ институције почивала је на једноставној чињеници да већина људи није могла да прочита шта се ради у њихово име. Штампа је учинила информације копираним, проверљивим и дистрибутивним. У року од неколико деценија, тезе Мартина Лутера кружиле су Европом, а Реформација је пробила кроз структуру моћи која је стајала миленијум. Црква се није срушила зато што су људи престали да верују у Бога. Изгубила је монопол јер су људи коначно могли сами да читају Библију и виде јаз између онога што се проповедало и онога што се практиковало.

Биткоин је Гутенбергова штампарија новца. Централне банке су деловале више од једног века по истом принципу као средњовековна Црква: контролиши књигу, контролиши наратив и веруј да већина људи никада неће погледати иза завесе. Колико новца се штампа? Где одлази? Ко први профитира? Ова питања су, до недавно, била неодговорива за обичне грађане. Књига је била затворена. Биткоин је отвара. Свака трансакција је јавна. Распоред понуде је видљив свакоме ко жели да погледа. Правила се не могу мењати од стране комитета. По први пут, јаз између онога што монетарне власти кажу да раде и онога што заиста раде може да провери свака особа на земљи. Живимо кроз монетарну Реформацију, и као и оригинална, постојећи ће се борити против ње свим средствима која им стоје на располагању. И као и оригинална, технологија је већ побегла. Не можеш поништити проналазак штампарије, и не можеш поништити проналазак Биткоина.

Тренутно живимо кроз касне фазе Фазе Три, брзо се приближавајући Фази Четири. Питање пред нама није да ли ће тренутни систем пропасти. Питање је шта долази следеће.