Византијски генерал

„Ако поскупиш слање поруке, можеш елиминисати буку.” – Сатоши Накамото

Пре Биткоина, ако си желео да пошаљеш дигитални новац, требала ти је банка. Разлог је једноставан и фундаменталан: дигиталне датотеке је лако копирати. Ако ти пошаљем фотографију путем имејла, ја и даље имам оригиналну фотографију на свом рачунару. Чин слања ствара дупликат. Када би дигитални новац функционисао на исти начин, тј. када бих могао да ти пошаљем дигитални долар док задржавам копију тог истог долара, цео систем би био безвредан. Ово је Проблем двоструке потрошње, и деценијама се сматрао нерешивим без поузданог посредника. Традиционално решење је било именовање централног судије, банке, процесора плаћања, клириншке куће, да одржава дефинитивну књигу и спречи било кога да двапут потроши исту јединицу вредности. Веровали смо овим посредницима да ће бити поштени, компетентни и да ће служити нашим интересима. Али овај приступ је поново увео управо ону рањивост о којој смо говорили у Првом делу: ставио је контролу над књигом у руке централне власти. И као што историја без изузетка показује, свака централна власт са моћи да мења књигу ће на крају злоупотребити ту моћ. Свети грал дигиталног новца био је да се реши Проблем двоструке потрошње без централног судије. Да се створи систем где странци могу да се сложе о истинитости књиге без поверења у било коју појединачну страну да је одржава. Деценијама су најбољи умови у рачунарству и криптографији мучили са овим изазовом. Многи су веровали да је то математички немогуће.

У рачунарству, изазов постизања договора међу дистрибуираним странама у присуству непоузданих или злонамерних актера формализован је као Проблем византијских генерала. Метафора је живописна: замисли утврђени град окружен са десет армија, свака под командом генерала. Да би заузеле град, армије морају напасти у истом тренутку. Ако нападну у различито време, биће поклане. Генерали могу комуницирати само слањем гласника преко бојног поља. Проблем је поверење. Гласници могу бити пресретнути. Поруке могу бити фалсификоване. А неки од самих генерала могу бити издајници, намерно шаљући лажна наређења да саботирају напад. Како постићи консензус, потпун и поуздан договор, у систему где не можеш знати коме се може веровати? Деценијама је математички консензус био: не можеш. Не са сигурношћу. Не без поузданог централног координатора.

У октобру 2008. године, у јеку најгоре финансијске кризе од Велике депресије, анонимна особа или група која је деловала под псеудонимом Сатоши Накамото објавила је белу књигу од девет страница под насловом „Биткоин: Електронски систем готовине од особе до особе”. На тих девет страница, Накамото је представио решење за Проблем византијских генерала које је деценијама измицало компјутерским научницима. Увид је био дубок у својој елеганцији: ако учиниш слање поруке скупим, можеш елиминисати буку. Ако предлагање верзије истине захтева трошење стварне енергије, енергије која кошта прави новац, онда се економски подстицаји поклапају у корист поштења. У Биткоину, „Генерали” су рачунари дистрибуирани широм света, а „Наредба за напад” је блок трансакција. Да би предложио следећи блок, да би потврдио верзију истине о томе које су трансакције валидне, рачунар мора да реши брутално тешку математичку загонетку. Ова загонетка нема пречицу; може се решити само бруталним рачунањем, што захтева огромне количине електричне енергије. Овај процес, познат као рударење, претвара физичку енергију у дигиталну истину. Ако издајник жели да лаже мрежу, да препише историју трансакција, да створи новчиће који не постоје, да исти биткоин потроши два пута, мора да реши загонетку брже од свих осталих рачунара на мрежи заједно. Мора да надмаши поштене учеснике у чистом такмичењу у потрошњи енергије. За мрежу која сада троши више електричне енергије него многе националне државе, ово је економска немогућност.

Повезујући сигурност мреже са потрошњом физичке енергије, Накамото је доказао нешто што су многи сматрали немогућим: можемо имати истину без владара. Можемо постићи консензус међу милионима странаца без поверења у било кога од њих. Можемо одржавати заједничку књигу коју нико не контролише, коју свако може да провери, и која је обезбеђена не ауторитетом институција, већ непроменљивим законима термодинамике. Дана 3. јануара 2009. године, Накамото је изрударио први блок Биткоин блокчејна: Генезис блок. У његовим подацима био је уграђен наслов из новина: „Тајмс 03/Јан/2009 Канцелар на ивици другог спасавања банака.” Ово је била изјава о сврси. Биткоин је рођен као миран протест против самог система који ова књига описује: финансијског поретка изграђеног на поверењу које се стално изневерава.